.jpg)
Sukulenti
Agava je poreklom iz Južne Amerike, ali ima je i u drugim tropskim zemljama: naročito je odomaćena u južnoj Evropi. Ova biljka je bez stabla, s vrlo debelim mesnatim u krug poređanim lišćem. Gajena u saksiji kao sobna biljka retko cveta. Razmnožava se izdancima koji ponekad u gomoljici izbijaju iz žila.
Zimi se drži u hladnoj i svetloj prostoriji ili u podrumu, ali joj ne škodi ni toplije mesto u sobi. Leti voli otvoreno, sunčano mesto. Mada se zadovoljava svakom zemljom, ipak uspeva bolje u jakoj i krečnoj zemlji pomešanoj sa ilovačom i dosta peska. Letnju sušu podnosi dobro, ali je ipak treba obilnije zalivati i češće prihranjivati. Zimi je u hladnoj sobi treba zalivati retko ili nikako. Natrulo lišće treba odsecati, a posekotinu posipati prašinom od drvenog uglja. Nije osetljiva i lako se zaliva u saksiji. treba paziti na bodlje jer su one njen ukras na lišću.
Najveći broj aloja - vrsta potiče iz Afrike i sa Madagaskara. To su ukrasne biljke veoma lepih cvetova, jednostavne za uzgajanje. Nekoliko stotina vrsta aloja međusobno se veoma razlikuju oblikom i veličinom rasta. Neke od njih su velike svega desetak santimetara a neke rastu poput drveća, dostižući visinu i do desetak metara. Kod ovih snažnih biljaka pojedini listovi mogu biti veliki i do 50, 60 cm. Postoje vrste sa nazubljenim rubovima listova, ali i vrste potpuno glatkog ruba. Sve ove biljke cvetaju žutim ili narandžastim cvetovima. Cvetne stapke su u zavisnosti od vrste, duge 10 cm pa sve do jednog metra.
Cvetovi ove biljke su njena posebnost; nalik su malim svetiljčicama. Kod svake vrste su drukčije građe, ali uvek posebni i zanimljivi. Rod ceropegija obuhvata više od stopedeset vrsta koje kao samonikle biljke rastu prvenstveno u Aziji, zatim u tropskim područjima Afrike i Madagaskara. Pojedine vrste se veoma razlikuju. Neke su puzajućeg rasta sa tankim stabljikama debljine jedva 1 mm. Druge naprotiv, rastu uspravno i granaju se. Njihove stabljike mogu izrasti do visine od 40 do 50 cm i biti čak deblje od 1 cm. Mesnati listići su veličine između pet i deset milimetara. I veličina cvetova se takođe meri milimetrima. Varira kod pojedinih vrsta između 5 i 50 mm. Boja im je neupadljivo žutozelena ili svetlosmeđa. Oblik cvetova je neobičan i potpuno različit od ostalih cvetova. Neke vrste ceropegija su sukulenti zadebljanog korena. Razvijaju izdanke iz podzemnih gomolja, koji odumiru nakon određenog vegetacijskog razdoblja. Mnoge su vrste ceropegija pogodne za uzgoj kao viseće biljke.
Porodici čupavica pripadaju brojne vrste sukulentnih biljaka sa najvećom sposobnošću prilagođavanja sušnim staništima. Ove biljke potiču uglavnom sa afričkog kontinenta. Ova brojna i oblicima raznovrsna skupina biljaka obuhvata oko 150 rodova sa više od 2000 vrsta. Njima pripadaju i neke biljke za koje ljubitelji bilja pokazuju veliko zanimanje, kao što je na primer, ''živi kamen'' (Lithops). Njegovi su listovi toliko slični kamenu, da ga životinje na njegovom staništu jednostavno ne primećuju i zbog toga ga ne jedu. Osim toga i bojom se potpuno prilagodio okolini, pa tako u svakom krajoliku rastu drugačije vrste u skladu sa bojom okoline.
Eonijum je samonikla biljka Kanarskih ostrva i Maroka. Osim vrsta zelenih listova, postoji i vrsta crvenog lišća, te nekoliko oblika žuto ili belo prošaranih listova. Drvoliki eonijum je skromna sobna biljka, malih zahteva, naročito u pogledu zalivanja, jer se i u svojoj postojbini prilagodio sušnim razdobljima. Stoga je leti najbolje držati biljku na otvorenom i to na sunčanom mestu.
Aeonium arboreum ima pljosnate plitke lisne rozete na završecima grana. Posebno su atraktivni žuti cvatovi-štici kod eonijuma crvenih listova. Najlepše su mlade, tek vrlo malo razgranate biljke, dok su stariji primerci zbog ogoljenih grana pomalo neobični. Mlade biljke se mogu veoma lako uzgojiti.
Ove male sukulente rastu gusto poput travnjaka u istočnim predelima pokrajine Kapland. Vrlo se jednostavno i lagano uzgajaju te su upravo zbog toga pogodne za početnike. Ukoliko im osigurate dovoljno svetlo mesto, tačnije dovoljno sunčano, i umereno zalivanje, uspevaju bujno pa u oktobru krajem vegetacijskog perioda zameće lepe žute cvetove. Gornji vršni par listova podseća na otvorene ralje zveri sa igličastim zubima. Ako želite da uzgajate faukariju potrebno je da znate sledeće; leti je zalivajte redovno, a povremeno dodajte blagi rastvor tečnog gnojiva za kaktuse. Od novembra postepeno smanjite zalivanje, a zimi ga potpuno izostavite, tako da se zemlja zimi gotovo isuši. Presadite je svake ili svake druge godine u mešavinu zemlje za lončanice i peska u razmeri 1: 1. Leti voli sunčano i toplo mesto, a prezimljuje na temperaturi 12 do 15°C.
Ova tipično sukulentna biljka je veoma skromna. Podnosi suvi vazduh zagrejane sobe, pod uslovom da je držimo na svetlom mestu, zaštićenom od jakog podnevnog sunca. Gasterije potiču iz južne Afrike. Pripadaju porodici ljiljana. Sukulenti, zadebljani listovi uglavnom rastu u paru, ređe stvaraju lisne rozete. Često su posuti svetlim tačkama i bradavicama. Postoje različite vrste gasterija. Listovi onih najmanjih dugi su 5 do 6 cm, a ima i onih dužine do 30 cm. Gasteria verucosa ima 10 do 15 cm duge listove, uske i vrlo hrapave. Zbog toga je još zovu ''jelenji jezik''. Cvetovi su cevasti, u osnovi trbušasti, pa oblikom podsećaju na malene amfore. Gasteria nitida ima 10 do 12 cm duge, mesnate listove postavljene u spiralnu rozetu.
Gibejum je bliski rođak ''živog kamena'' (Lithops). Njegovo obeležje su parovi listova gotovo kuglastog oblika, međusobno odvojeno samo pukotinom. Međutim kod pojedinih vrsta oblik pomalo odstupa od uobičajenog. Kod nekih vrsta gibejuma parovi lišća su više ili manje primetno rascepljeni. Izgledaju poput raspucalog kamenja. Rod je tako bogat oblicima, da ga delimo na različite sekcija. Na njihovim prirodnim staništima nalazimo najčešće cele rodove ovih sukulenata jedne pokraj drugih. Nasuprot ostalim biljkama, vegetaciono razdoblje vrsta Gibeum započinje ujesen. Beli ili ljubičasti cvetovi pojavljuju se ili u jesenili u proleće. Vretenasti koren omogućuje biljci da pronađe put do vode među kamenjem i u pukotinama stena.
Za ove malene mesnatice karakteristične su guste lisne rozete i mnogobrojni postrani izboji, kojima se lako mogu razmnožavati. Zanimljiva je prvenstveno zbog posebno neobičnih listova, budući da su cvetovi gotovo neprimetni. Havortije su omiljene, poznate i stalno pobuđuju zanimanje uzgajivača sukulenti. Rod je dobio ime u čast engleskog botaničara Adriana Hardya Hawortha koji je živeo od 1767. do 1833. u Chelseau. Domovina havorcija je južna Afrika. Veoma su slične gasteriji što ukazuje na njihovo blisko srodstvo. Nasuprot gasterijama, havortije stvaraju lisne rozete. Gusto su zbijene i mnogobrojne. Ove postrane rozete, oblikovane od kratkih, zadebljanih listova zapravo su samostalne biljke, što znači da se putem njih havortija veoma jednostavno može razmnožavati. Dobro je, ipak, celu skupinu rozeta ostaviti u jednoj cvetnoj posudi, jer će posebno lep utisak stvoriti u periodu cvetanja, tim više što pojedinačni cvet deluje prilično neugledno.
Senecio je vrlo neobična biljka sa listovima okruglim kao zrno graška. Posebnost ove biljke najbolje dolazi do izražaja uzgajamo li je kao viseću biljku. Izboji mogu biti i metar dugi. Rod senecio obuhvata 2000 do 3000 vrsta od kojih su nekoliko sukulentni. Senecio herreianus potiče iz jugozapadne Afrike. Tvorevine nalik zrnu graška su zadebljani listići. Prozirne pruge omogućuju prodor sunčanog svetla i asimilaciju u unutrašnjosti stanica.
U SAD ovu biljku nazivaju ''biserna ogrlica''. Cvetovi se pojavljuju u proleće ili rano leto. Podsećaju na sitne male četkice i prijatnog su mirisa. Jako su sitni i jedva se primećuju. Listić položen u zemlju bujno se zakorenjuje i daje novu biljku. Sve vrste roda Senecio veoma su osetljive na zalivanje.
U Švedskoj ovu biljku popularno nazivaju ''majka sa hiljadu kćeri'' jer se uzduž lisnog ruba razvijaju bezbrojni sitni pupoljčići. Njima se ova neobična biljka vrlo jednostavno razmnožava. Nemački pesnik i veliki ljubitelj prirode Gete, toliko je bio očaran ovom zanimljivom biljkom da joj je posvetio opširnu studiju, pa je poneki još nazivaju i Geteovom biljkom. Listovi su duguljasto-trouglasti, na rubovima nazubljeni. U udubinama između zubaca nastaje bezbroj malih biljčica-pupoljaka. Kad ''sazreju'' otpadaju pri najnežnijem dodiru. Dospeju li pritom na zemlju, pa bila to i zemlja u posudi susednih biljaka, zakorene se i veoma brzo rastu. Mlade biljčice-pupoljci zameću korenčiće već na biljci majci. Kalanhoe potiču iz jugozapadnog dela ostrva Madagaskara.
Ovu vrstu lamprantusa možete nabaviti u proleće za uzgoj na balkonu, ali i u sobi. Taj lepi polugrm cveta tokom celog leta. Cvetovi su nežni, zrakasti, purpurnoružičaste boje. Lamprantus potiče iz južnoafričke pokrajine Kapland, gde raste kao grm. I kao lončanica može imati stabljike duge oko pola metra. Biljke u cvetu koje se mogu nabaviti u proleće i u rano leto, uzgojene su u rasadnicima iz reznica. Više reznica posađenih u posudu daje grmolike biljke lepog izgleda, koje će biti posebno atraktivne postavimo li ih kao viseće biljke.
Suva područja južnoafričke pokrajine Kapland su pradomovina ove malene sukulentne biljke, ranije poznate pod nazivom Scilla violacea. Visina rasta retko pređe 15 centimetara. Posebnost ove biljke su nadzemne lukovice, iz kojih se razvijaju listovi. Ledeburije će vrlo lepo izgledati posadimo li nekoliko biljaka zajedno u posudu. Listovi dužine oko 8 do 10 cm, u osnovici su prošireni, a prema vrhovima šiljasti, izrastaju na kratkim peteljkama. Osnovna im je boja sivozelena sa tamnije zelenim nepravilnim uzorkom. Donja strana lista je purpurnocrvene boje i sjajna je. U maju, junu pojavljuju se grozdasti cvetići sa ljubičastim prašnicima. Na pojedinačnoj metlici može se naći 10 do 20 takvih cvetića.
