.jpg)
Začinsko i lekovito bilje
Alojzija je poluotporan, uspravan listopadni žbun. Zahteva osunčan položaj i propusno zemljište. Biljke mogu da se odseku nakon mraza i obično poteraju ponovo. Razmnožava se mekim zelenim reznicama ili onim koje su donekle drvenaste. Listovi se beru tokom sezone rasta i upotrebljavaju se sveži ili sušeni. Listovi imaju jak, svež limunast miris. Stavljaju se u biljne čajeve i slatkiše.
Anis je jednogodišnja biljka iz porodice štitarki. Biljka naraste do 70 cm, na tankom korenu. Donji listovi su ovalni, nazubljeni i na stabljikama, a gornji su manji i na peteljkama. Sitni žućkasti cvetovi oblikuju štitastu cvast. Plodovi su nabrane semenke jajastog oblika, duge od 2 do 4 mm. Potiče iz Egipta i sa Istoka. Uspeva svuda gde je umerena klima, a leta topla i duga.
Anis je jedna od najstarijih poznatih začinskih biljaka. Od pradavnih vremena koristi se kao začin i kao lek. Rimljani su jeli anisove kolačiće, a rimske legije su ga pronosile širom Evrope.
Brojna alkoholna i okrepljujuća pića začinjavaju se anisovim esencijalnim uljima. Upotrebljava se i u proizvodnji bombona. U narodnoj medicini anis je antiseptik. Čaj se pije protiv prehlade, kašlja i bronhijalnih tegoba.
Bosiljak je osetljiva jednogodišnja biljka iz porodice usnatica. Potiče iz Indije a raširen je posvuda u umerenom klimatskom području. Poznati su zasadi u Kalifroniji. Slatki bosiljak raširen je kao saksijska biljka. Postoji više vrsta bosiljka, uključujući žbunasti bosiljak poreklom iz Južne Amerike i Grčki bosiljak visine do 20 cm. Indijci su verovali da je bosiljak natopljen božanskom esencijom i bio je posvećen bogu Višnuu. Sa bosiljkom se zaklinju na sudu. Nakon vaskrsnća na grobu Isusa Hrista nađen je bosiljak, pa se u pravoslavnim crkvama upotrebljava za pripremu svete vodice, a posude sa bosiljkom drže se ispred oltara. Na Haitiju je posvećen paganskoj boginji ljubavi Erzuliji. U ruralnom Meksiku ponekad ga nose u džepovima da privuče novac. Ime mu dolazi od Grčkog Basilicos - kraljevski.
Četrun je stablo koje raste u Sredozemlju. Plodovi su naborani i veliki. Miris i ukus podsećaju na limun. Imaju malo soka. Od debele kore ploda proizvodi se citronat. Kora se kandira pod pritiskom u šećernom rastovru. Zelene je boje sa kristalićima šećera na površini. Citronat se koristi za kolače.
Cimet je kora sa grane cimetovca, žbunastog zimzelenog drveta iz porodice lovora. U divljini naraste do 7 metara, a kultivisani žbunovi nisu viši od 3 metra. Kora i lišće su aromatični. Listovi su ovalni sa izraženim žilama. Plodovi su purpurne bobice. Poreklom je iz Šri Lanke, Mijanmara i Indije. Gaji se i u Kini, Indoneziji i Južnoj Americi. Uspeva u područjima sa vrućom i vlažnom klimom.
Cimet je jedan od najstarijih začina. U kineskoj botanici iz 2880 godine pre nove ere pominje se KWA, a tako se u Kini cimet naziva i danas. U starom Egiptu cimet su koristili pri vradžbinama, a njime su aromatizovali i pića. Bio je skuplji od zlata. U srednjem veku bio je veoma popularan. Krstaši su ga voleli.
Dvoglava metvulja je zeljasta trajna biljka sa crvenim, nalik na kandže, cvetićima, koji se pojavljuju leti. Izvrsna je za oivičavanje na osunčanom mestu i plodnom, vlažnom zemljištu. Razmnožava se setvom semena u jesen ili u proleće. Aromatični listovi se koriste radi pojačanja arome čajevima, letnjim pićima i salatama. Atraktivni cvetovi se dodaju potpurijima. Koriste se u svežem obliku ili suvi.
Estragon je biljka trajnica iz porodice glavočika. List je sjajan, dug i uzak, zelene boje i ispušta ulje na donjoj strani. Stabljika je izbrazdana, okrugla, razgranata, svetlozelena, pri bazi je braon i lomljiva. Cvetovi su mali i okrugli, zelenkastobele boje. Naraste do 1 metar i čini mali žbun. Potiče iz Rusije, Sibira i Mongolije. Kultivisan je u svim evropskim zemljama.
Estragon u latinskom nazivu ima reč "zmaj". Koren estragona mogao bi da liči na zmaja. Verovalo se da "zmajske" biljke štite od otrovnica, tako da su ovu biljku nosili sakrivenu u odeći. Prema arapskom botaničaru iz 13 veka, Ibn Baitharu, estragon deluje uspavljujuće.
Estragon se posebno ceni u Francuskoj, gde se veoma često koristi u kulinarstvu. U narodnoj medicini koristi se list koji je bogat jodom, mineralnim solima i vitaminima A i C. Koren služi u lečenju zubobolje. Koristi se u neslanim dijetama.
Gorka pomorandža je stablo koje raste divlje u jugositočnoj Aziji, a kultivisano je Sredozemlju. Korica ploda upotrebljava se za izradu oranžeta. Pod pritiskom se kandira u šećernm rastvorima sve jače koncentracije. Aromatična je i gorko – slatka. Upotrebljava se za začinjavanje kolača i slatkih jela kao i u proizvodnji marmelade i biljnih likera. Esencijalnim uljem aromatizuju se parfemi i bombone.
Iris "florentina" (perunika) je otporna trajnica sa žućkasto- belim cvetovima i sabljastim listovima. Traži osunčan položaj i dobro propusno zemljište. Sadi se tako da rizomi budu delimično izloženi.Razmnožava se deljenjem rizoma u kasno leto. Debeli rizomi razvijaju miris ljubičice nakon sušenja i dužeg skladištenja. Oni su osnova za upotrebu kao parfemski fiksator u potpuriju i lanenim mirisnim kesicama.
Karanfilić (klinčić) je malen, osušen pupoljak tropskog zimzelenog drveta iz porodice mirta. Drvo kupastog oblika naraste do 12 metara. Listovi su mali, eliptični, kožasti i veoma aromatični. Cvetovi su grimizni. Potiče iz severnih Molučkih ostrva (Indonezija). Gaji se u tropima. Najveći proizvođač je Zanzibar.
Karanfilićem se trgovalo u pradavna vremena. Pominje se u zapisima iz 200. godine.p.n.e. sa carskog dvora dinastije Han u Kini. Dvorjani bi na prijemima kod cara grickali karanfiliće kako bi im mirisao dah. Arapski trgovci prodavali su karanfilić Rimljanima. Otvaranjem pomorskih puteva Portugalci stvaraju trgovački monopol, zatim monopol preuzimaju Holanđani, a u 18. veku razbijaju ga francuski krijumčari. U Napulju se karanfilić koristio kao afrodizijak. Dosta dugo su potrebe za biberom i karanfilićem bile jednake.
Kim (kimelj, kumen, kumin) je dvogodišnja biljka iz porodice štitarki. Listovi su dvostruko rasperjani sa mnogo sitnih pršljenastih listića. Cvetići su beli i ružičasti. U štitastoj cvasti javljaju se sredinom leta. Plodovi su nepucavci. Raspadaju se na dva dela kada su zreli. Plodove često nazivaju semenkama, što je pogrešno. Stabljika je četvorougaona i razgranata. Naraste od 30 do 100 cm.
Potiče iz srednje Evrope i Azije, a gaji se u Holandiji, Nemačkoj, istočnoevropskim zemljama i Egiptu. Malo-pomalo nestaje sa naših livada jer se trava kosi pre nego što kim dozri, u drugoj godini. Kim je najstariji začin u srednjoj Evropi. Pronađen je u ostacima hrane iz kamenog doba i u egipatskim grobnicama. Nalazi se i u nekim prevodima Biblije, ali zapravo, zbog greške u prevodu: naime, u Bibliji se pominje kim, a trebalo bi da piše kumin.
Kleka (borovica, brinje) je žbunast četinar iz porodice čempresa. Uz najrašireniju vrstu, običnu kleku, postoji još mnogo drugih vrsta. U našim krajevima najpoznatije su smreka, klečica, gluhaćuša i somina. Listovi su igličasti, a cvetovi žuti. Plodovi su bobice, koje rode samo na ženskim žbunovima. Žbun naraste do 3m. Biljka je raširena po čitavoj Evropi, severnoj Aziji, Severnoj Americi i severnoj Africi. Zasadi kleke brojni su u Mađarskoj.
Narodna tradicija puna je tajanstvenih i mitoliških predanja vezanih za kleku. Smatralo se da će onoga ko bezobzirno poseče klekino drvo neminovno stići nesreća. Verovalo se, takođe, da grančica kleke na šeširu štiti od povreda. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice. Bobicama je potrebno i do tri godine za dozrevanje, da od zelenih postanu braonljubičaste. Ubrane bobice se suše. Pomalo su smolaste, slatkastog, balsamičnog mirisa. Ukus im je oštar i opor. Aroma je izrazitija kod biljaka koje rastu južnije.
