kimKim (kimelj, kumen, kumin) je dvogodišnja biljka iz porodice štitarki. Listovi su dvostruko rasperjani sa mnogo sitnih pršljenastih listića. Cvetići su beli i ružičasti. U štitastoj cvasti javljaju se sredinom leta. Plodovi su nepucavci. Raspadaju se na dva dela kada su zreli. Plodove često nazivaju semenkama, što je pogrešno. Stabljika je četvorougaona i razgranata. Naraste od 30 do 100 cm.
 
    Potiče iz srednje Evrope i Azije, a gaji se u Holandiji, Nemačkoj, istočnoevropskim zemljama i Egiptu. Malo-pomalo nestaje sa naših livada jer se trava kosi pre nego što kim dozri, u drugoj godini. Kim je najstariji začin u srednjoj Evropi. Pronađen je u ostacima hrane iz kamenog doba i u egipatskim grobnicama. Nalazi se i u nekim prevodima Biblije, ali zapravo, zbog greške u prevodu: naime, u Bibliji se pominje kim, a trebalo bi da piše kumin.

 

 
    U Šekspirovom "Henriku četvrtom" Falstafu je ponuđena "jabuka i jelo sa kimom". Tako drevna biljka morala je imati i magične kvalitete. Karlo Veliki naredio je da se na carskim imanjima seje kim. Kim je štitio od veštica, smatralo se da aromatični miris kima ne vole zli duhovi. Verovalo se da može da spreči rastanke, pa se stavljao u ljubavne napitke. Za začin se upotrebljava plod.

Plodovi se beru pre nego što postanu sasvim zreli, jer je tada količina isparljivih ulja najveća. Najbolji kim dolazi iz Holandije. Miris je snažan i poseban. Ukus je izrazit sa elementima ljutog i oporog. Često se koristi u kulinarstvu. Iz plodova se dobija eterično ulje (oleum carvi), koje se upotrebljava u industriji likera i parfema.