Sakupljači

Skupljačima bilja, sudeći prema prikazima njihovih ekspedicija, pretili su brodolomi, napadi naoružanih razbojnika, pljačke ili zarobljavanja. Padali su sa planina, izlagali se riziku da budu ubijeni i pojedeni i vrlo često su bili izujedani od komaraca. Izvršavali su samoubistva, utapali se, umirali od tuberkuloze, kolere, i malarije, a jedan je čak pao i ubio se dok je kao mesečar hodao u snu. Neki su nalazili utehu u piću, opijumu ili ženama, drugi su postali čudaci ili pustinjaci. Neobično je da su uopšte uspeli doneti biljke kući.
 
    Međusobno su se jako razlikovali ali zajednička im je bila strastvena ljubav prema biljkama, mnogo više nego uzbuđenje traganja – iako je i ono, naravno, bilo prisutno. Poznati sakupljač bilja nazvan “Kineskim Wilsonom” rekao je da se sve nedaće zaboravljaju “jer živeo sam u nepreglednim dvoranama prirode i ispijao njena zadovoljstva”.

 
    Uprkos opasnostima kojima su bili izloženi uvek je bilo sakupljača bilja. Na stotine njih odlazilo je iz Evrope a kasnije i iz Amerike u sve delove sveta u potrazi za nepoznatim. Nema tipičnih skupljača bilja: jedina je razlika da su neki od nih stekli veliko ime, a drugi nisu, često potpuno neopravdano.
 
    Jedan od tih “neuspelih” bio je vrtlar Antone Hove u 18 veku. Bio je poljak po rođenju. Znameniti Sir Joseph Banks iz Kraljevskog Botaničkog Vrta u Kewu poslao ga je u Indiju da pronađe dobre sadnice pamuka i drugog korisnog bilja, kao i nove egzotične biljke. Tek što je počeo raditi, urođenici su ga dva puta opljačkali i dva puta napali i poharali njegov logor. Ipak je nastavio dalje. Vrativši se u Bombay, Hove je jedva uspeo dobiti zajam i krenuo je opet na put. Jetra mu je zadavala poteškoće i nije bio raspoložen da uživa u devojkama i hašišu kojim ga je častio prijateljski raspoložen radža. Jedan od dva primitivna čamca koji su prevozili njegove biljke nestao je u oluji sa svim njegovim ličnim stvarima. Kapetan East Indiamana, sa kojim se trebao vratiti u Englesku, odbio je da na palubu primi kutije sa preostalim biljem i naš čuveni Hove je bio prisiljen da se ukrca na neki danski brod. Oluje su ih presretale, nestalo je vode i biljke su uginule. Kad su konačno stigli u Kewu, Banks nije uopšte bio zadovoljan sakupljenim biljkama a još manje troškovima (koji su, u stvari, bili sasvim razumni). I ne postoje nikakve beleške o tome koje biljke je Hove uspeo doneti sa sobom.
 
    Jedan od najuspešnijih sakupljača bio je Robert Fortune, škotski vrtlar, koji je sredinom 19 veka proveo 19 godina tražeći biljke na Dalekom Istoku. Sukobio se sa isto toliko opasnosti koliko i Hove ali nesavladiva vera u nadmoć Britanaca pomogla mu je da ih prebrodi. Stigao je u Kinu 1843 god. sa popisom uputa svojih poslodavaca – Hortikulturnog društva u Londonu. Preporučeno mu je da, na primer, “pokuša dobiti breskve od pola kilograma težine, koje rastu u carevom vrtu u Pekingu, plave božure i žute kamelije ukoliko takve postoje”.
 
    Osim savetima, Društvo ga je opskrbilo i dvocevkom za lov na ptice i pištoljima. Najpre su smatrali da bi štap bio dovoljan, ali Fortune je izjavio “da bi štap jedva uplašio naoružanog Kineza”. Dvocevka je ne samo uplašila nego i ubila mnogo Kineza, kad je Fortune sam odbio nekoliko napada gusarskih džunki. Ometale su ga oluje na moru, nekoliko puta je bio opljačkan na kopnu, ponavljala mu se groznica. Jedva je izbegao da ne upadne u klopku sa za divlje svinje. Ponekad je zbog sigurnosti nosio kinesku odeću i perčin.
 
    Kasnije je putovao u Kinu u potrazi za čajnim biljem za Istočno – Indijsku kompaniju ili Američku vladu. 1860 godine stigao je u Japan, koji je živeo u izolaciji 2 veka. Za nagradu, tamo je našao brojne vrste roda Chrysanthemum i biljku Primula Japonica. Teško da su to bila “otkrića”, jer su zbog još uvek ograničenih putovanja izvor mnogih Fortuneovih biljaka bili rasadnici: Primula japonica isporučena mu je u stvari, pred vrata. Ipak zahvalni smo mu za mnoge biljke koje je uspeo doneti kući žive i zdrave.
 
    E.H. Wilson je jedan među najvećim skupljačima biljaka, a njegove ekspedicije poduzete su u prvoj četvrtini 20 veka. Njemu se pripisuje više od 1500 uvezenih biljaka, među kojima su mnogi ljiljani i karumska azalea. Četiri puta je putovao u Kinu, dva puta za Jamesa Veitcha i sinove, britanske vlasnike rasadnika i dva puta za Arnold Arboretum Harvardskog sveučilišta, čiji je bio direktor. Posetio je i Japan Koerju i Formozu.
 
    Wilson je mogao putovati u mnogo udaljenije i brdovitije krajeve nego što je bilo dopušteno Fortuneu, a to je učinio promišljeno. Putovao je u čamcu sa kabinom i nosiljkom, sa nekoliko kulija i pratilaca, kamerom i tronožnim stalkom, krevetom, psom i praškom protiv insekata. Mnogo puta je izbegao smrti, ali najjezovitiji slučaj desio se kad je iskočio iz nosiljke koju je odnela lavina. Noga mu je bila slomljena i dok je ležao na uskom puteljku nesposoban da se pokrene (sa nogom u udlozi od tronožnog stalka) preko tela mu je prešlo više od 40 mula, koje su naišle iz drugog pravca. Da ironija bude veća, umro je u Sjedinjenim Državama kad su mu se kola okliznula na vlažnom putu. Ako je skupljati biljke bilo opasno, pravi poduhvat bio je doneti ih kući – tek jedna od stotinu preživela bi dugo putovanje morem. Posebno u doba jedrenjaka. Biljke su bile smeštene u palubi u velike drvene sanduke od dasaka ili lestvica koje su otvarali po lepom vremenu. I kapetani i posada mrzeli su biljke jer su im smetale i prve bacali sa palube kad bi brod zahvatilo nevreme. So od talasa najviše ih je uništavala, a mnoge pošiljke izgubljene su kad se zaliha sveže vode opasno smanjila pa se voda nije smela trošiti na biljke.
 
    Londonski hirurg Nathaniel Bagshaw Ward spasao je život stotinama hiljada biljaka izumevši staklene kutije za njihov prevoz. Palo mu je to na pamet kad je jednom stavio larvu moljca u vlažnu zemlju u zapečaćen vrč da bi posmatrao kako se pretvara u moljca. Ne zna se šta se dogodilo sa larvom ali u posudi je nikla trava i paprat i četiri godine biljke su rasle bez zalivanja i bez svežeg vazduha toliko dok pokolopac nije istrunuo. Kroz to vreme Ward je eksperimentisao sa staklenim kutijama. 1852 god. poslao je u Australiju biljke u staklenim kutijama i one su preživele osmomesečno putovanje.
 
    Fortune je na svoje prvo putovanje u Kinu poneo 18 kutija i kao rezultat toga, izgubio je samo nekoliko biljaka od onih koje je nosio kući. Do polovine veka Vardove kutije služile su za prevoz bilja svuda po svetu. Ispunjene papratima, osvojile su Viktorijanske salone, a u različitim oblicima i danas služe kao moderni vrtovi u boci.